Author Archives: veličković@blog

Loodiloooooo !!!

by

0

Gledam malopre Skupštinu Grada i vidim koliko sam pogrešio u prethodnom zapisu. Pa ovi ne samo da su ostali u 2000-oj ovi su totalni ludaci. I još gore – nesposobni su brate za bilo kakav ozbiljan posao, a ne daj Bože da vode Grad sa 180,000 stanovnika.

A kad sam već kod ludaka, nek me tuži, ali profesor Milenić prednjači u galeriji likova koji ludilo na velika vrata uvode u izvršnu vlast Grada. Čovek ne samo da nije u toku sa stvarima koje se dešavaju oko njega, nije da ne razume šta drugi govore, pa jebote on priča neke “metafizičke” gluposti, neke stupidne recitacije, koje niko osim njega ne razume.

Evo, večeras objašnjava kako je imao sastanke celog dana (čitaj novogodišnje druženje) te sa ovima te sa onima i kako eto zbog mnogo obaveza predstavnika izvršne vlasti i podjebavanja od strane opozicije (a čemu opozicija pa služi) celog dana muka sa kvorumom … i sve tako neke gluposti… kao da nije svestan da izvršna vlast niti ima pravo glasa u Skupštini niti može da čini kvorum
Loodilo, baš pravo …

A sada … vo na ražanj !

by

0

Elem, prođoše još jedni lokalni izbori u Kragujevcu. Lagano, od “doline gladi” krenuli ponovo ka “volu na ražnju”. Samo čini mi se da ovi novi-stari majstori neće još dugo da okreću … mislim unervoziće se ovi gladni … Pobedila je ponovo malograđanština i suluda izolacionistička ideja o Kragujevcu (bivšoj) prestonici od koje svi zaziru, koju svi moraju da slušaju i s njom da se šjetuju. Mislim ne bukvalno sa Gradom prestonicom – već sa dičnim predstavnicima biranim od naroda. Kao, ako ne budu u Beogradu slušali i radili po ukusu i u “interesu” Kragujevčana i Šumadije ovi će se drugi … pa će … pa na kraju će biti … kako kaže …

E, pa šio mi ga Cole Kovačević! Sve mi se čini da će biti malko drugačije – zabole nekoga u Beogradu, Nišu i Novom Sadu za Kragujevac i Šumadiju – ljudi misle samo o svom poslu i razvoju. Al’ zato ludi kragujevčani poverovali da su Zastava, Filip Kljajić i ostala industrija budućnost ovog Grada. Zaboravili samo da im napomenu da i u nekoj novoj Zastavi neće biti mesta baš za sve, verovatnije je još i za manje, “neuposlene” radnike i seljake Kragujevca. Sad će kao malo da se zabavljaju sa dokazivanjem “afera” prethodnika, pa da se malo iščuđavaju kako se to pre nekako loše radilo, pa da prave planove i projektuju budžete, usvajaju i planiraju grandiozne projekte … Sve dok se ne desi isto ono što se pre par meseci desilo i Koštuničinoj Vladi – vide drugi, pomalo naslućuju i sami, da ih je vreme pregazilo i da nisu sposobni da rade u 21. veku. U svakom slučaju biće zabavno – pa koliko traje nek traje!

Terorizam životinja

by

0

Čitam vest, pre par dana, kako je neku staricu u okolini Vranja usmrtio jarac. Po nalazu obdukcije policija je saopštila da je smrt nastala usled višestrukih udaraca u glavu starice od strane jarca koga je čuvala.

I naravno sve bi to prošlo nezapaženo da se savesni novinar/ka nije potrudio da i meštane sela priupita za mišljenje o ovoj nezgodi. A meštani, eksperti u oblasti uzgoja domaćih životinja, ni manje ni više okrive životinje za terorizam nad ljudima – sve zbog toga što im isti ti ljudi, jeli, uskraćuju pravo na međusobno polno opštenje. Prosto rečeno čim jarac nema duže vreme šta da “opali” – a jarac ko jarac ne ume da masturbira – za svoju muku u svojoj pametnoj jarećoj glavici okrivi ljude koji ga hrane i čuvaju – i PAP pravac u glavu …

Pa vi sad dobro razmislite i osvrnite se oko sebe. Pružate li svojim kućnim ljubimcima i inim domaćim životinjama dovoljno prostora da iskažu svoju seksualnost ili ćete baš Vi postati sledeća žrtva terorizma životinja ?

Što se deca smeju

by

0

Kontam nešto – onaj moj mali samo se smeje – u stanju je po ceo dan da se kezi, pravi grimase, umiljava … šta god da mu radiš, kako god da ga obučeš, bilo šta da mu zabraniš, on se smeje li smeje.
Biće da u toj maloj glavici razmišlja šta će tek da radi kad odraste. Nestašluci osnovne škole, prve ljubavi, pa zezanje u srednjoj, pa studije ..
A ja sve stariji i stariji …

Živ i zdrav iz Iraka

by

0

Izašao sam malopre iz Iraka nakon 21 dana provedenog u Kirkuku usred nadolazećeg sukoba Kurda, Arapa i Turkmena. Izgleda nikako ne uspevam da zaobidjem te trostrane sukobe.
U svakom slučaju poučno iskustvo. Prosto mi je bilo milina da letim iznad oblaka koji su prekrivali Irak tokom celog leta – ne vidim ja njih ne vide oni mene – oni ostaju čika ode.

Uh, ovo je bilo blizu

by

0

E, ovde u Iraku baš mora da ne bude dosadno! Sinoć sam imao priliku da se u to i lično uverim.

Krenem iz kancelarije oko pola osam ka kući koja je udaljena nekih stotinjak metara, onako nonšalantno tresem rančić u kome su spakovane naočari koje nosim odnedavno, još se nisam na njih ni navikao, kao i par sitnica, uredno se javim stražarima i odmahnem vozačima koji dežuraju ispred. I taman što sam zašao za ćošak, gde me ovi iz kancelarije više ne vide, bacim pogled po levom krilu. Imam šta i da vidim – iz obližnjeg smetlišta, smeštenog između dva reda kuća, vidim čoveka sa kalašnjikovim kako izlazi na ulicu. Naravno naočari su u rancu i niti po mraku mogu da vidim ko je niti vidim najjasnije ali kalašnjikov sam JAKO dobro primetio kao i da je kojih 40 metara od mene.

Elem, mislim se u sebi, sad je kasno da trčim nazad ka kancelariji, a ako bih potrčao ka kući koju takodje koriste zaposleni firme i čija je kapija kojih 30-ak metara dalje, Baja će da raspali iz onog Kalašnjikova i po zakonu verovatnoće ima da me spiči bar jednom, samo je pitanje gde!?! Odlučim da je najbolje da se pravim blesav i da nastavim ka “kapiji spasa” gde su naravno i naši “kućepazitelji” sa sve oružjem. Pretpostavka je da ni Baja neće da raspali odmah već će da sačeka da me bolje nacilja a ako potrči – trčaću i ja – i opet pretpostavka da iz trka ima manje šanse da me pogodi.

I tako, ja polako, on polako, ja se osvrćem preko ramena, Baja izlazi na put, ja pogledam u kapiju koja je sad već blizu a Baja pravo pod svetlo reflektora koji obasjava ulicu. I taman da pomislim kako mora da je neki glupi terorista u pitanju – čim odustaje od faktora iznenađenja – primetim da Baja ima plavu košulju sa, pogodićete, dugim plavim rukavima i sve vezenim amblemima na njima.
Majku mu – IRAČKI POLICAJAC, izašao da obiđe kuće koje čuva i tako pametan kao što ga je majka rodila krenuo nazad prečicom.

Božić u Iraku

by

0

Eh, Božić !

Pa i nije baš tako ipak je ovo katolički Božić ali slave ga i u Iraku. Bar ono malo stranaca koji su ovde kao i sami Iračani hrišćanske veroispovesti. Ionako je to jedina prilika da se ljudi nađu zajedno, neobavezno porazgovaraju i podsete se načina života tamo odakle su došli.

Meni se pružila prilika da ovaj katolički Božić dočekam u Kirkuku, gradu na severu Iraka, pretežno nastanjenom Kurdima, u društvu sa ljudima iz ACDI/VOCA-e, američke neprofitne organizacije za koju ovde radim. Naravno Amerikanaca je najmanje – jednostavno ne mogu da se suoče sa pritiskom pod kojim se ovde radi – posebno u civilnom sektoru.
Božićnu proslavu zvanično je priredila Karmel, kanađanka koja je trenutno ovde inače već godinama radi na Bliskom Istoku. Ona je ta koja je pripremila večeru za nas i u čijoj kući smo se našli. Nazalost Božićno drvo – okićena jelka – je bila jedina stvar koja je nedostajala pa da zabavu proglasimo potpunim uspehom. Društvo je šareno i čine ga predstavnici Austrije, Jordana, Libana, Pakistana, Iraka i naravno Srbije. Svako od ovih ljudi ima svoju priču kako i zašto je tu ali o tome možda drugi put. Trpeza je sačinjena od specijaliteta čiji su recepti prikupljani širom Bliskog Istoka, kao i iz samog Iraka za šta se pobrinula Telma. Telma je rodom Jermenka, rođena u Iraku, živi u Americi i ima američko državljanstvo, tu je da bi pokrenula projekat mikro-finansiranja malih preduzeća, inače je jedina “amerikanka” uključena u program. Naravno na trpezi se našlo mesta i za raznorazna Cola pića i pivo, čak i originalno francusko vino, Baileye”s i još štošta. Nažalost nije bilo muzičke podloge, što je dobro, jer se verovatno ne bi složili oko izbora numera.

Da ne dužim, najvažnije je da smo kroz razgovor upoznali bolje jedni druge, predstavili nacionalne Božićne običaje i upoznali iste u drugim zemljama. Na trenutak zaboravili smo gde se zapravo nalazimo. Sve dok neko nije primetio da je već 22h i da uskoro na snagu stupa “interni” policijski čas. A tada natrag u svoje kuće, dobro čuvane od strane naoružanih Iračana i predstavnika lokalne policije.

Konačno www.velickovic.net

by

0

I bilo je vreme!

Planirao sam s” početka da to bude velickovic.com ali neko se dosetio pre mene i tako evo Vas na adresi www.velickovic.net. Ono što me je konačno prelomilo bilo je mesec dana dugo čekanje da mi ljudi zaduženi za nacionlani DNS registar promene DNS servere jer se mom prethodnom hostu eto svidelo da promeni IP adrese svojih DNS servera. Sve u svemu trebalo mi je 30 minuta da nađem novu hosting kompaniju i zakupim novi domen. U odnosu na mesec dana čekanja – dovoljna razlika.