No, najnoviji podaci govore kako jedna druga biljka preti da pomrsi račune svima onima koji su svoju budućnost vezali za proizvodnju maka. Naime, na severu Avganistana, u provinciji Balk (Balkh), proizvodnja maka i prerada opijuma su gotovo u potpunosti iskorenjeni – što zbog povećanog angažovanja države, što oštrije kaznene politike prema uzgajivačama maka, ali pre svega zahvaljujući novo-starom trendu uzgajanja kanabisa. Provincija Balk je, nakon uspešne kampanje lokalnih vlasti na iskorenjivanju maka, proglašena „čistom od opijuma“ ali je istovremeno prećutana činjenica da je većina seljaka zapravo polja maka zamenila „šumama“ kanabisa, osnove za proizvodnju marihuane i hašiša. Razlog je jednostavan – uz manje uloženog rada, pa i rizika, može se zaraditi i do dva puta više. Guverner provincije Balk Ata Muhamed Nur (Atta Mohammed Noor), svakako najzaslužniji za uspeh u borbi protiv opijuma, kaže da je upoznat sa problemom ali da ove sezone, pre svega zbog izostanka obećane pomoći za razvoj provincije ali i nepostojanja održive alternative za uzgajivače, neće objaviti „rat“ kanabisu jer – „kanabis nije tako težak za kontrolu kao mak i samim tim lakše ga je iskoreniti. To je problem koji ćemo rešiti sledeće sezone.“

Ovakvo obećanje guvernera provincije Balk, nažalost, ne daje odgovor na pitanje koje je, čini mi se, opravdano „Koji su stvarni rezultati nasilnog iskorenjivanja useva maka ili kanabisa, svejedno!“. Poslednjih 6 godina specijalizovane, pre svega, američke, evropske i agencije Ujedinjenih Nacija pokušavaju da se na isti ili sličan način izbore sa povećanom proizvodnjom osnovnih sirovina za opojne droge i u toj borbi iz godine u godinu doživljavaju neuspeh. U siromašnoj i zaostaloj državi kao što je Avganistan, drakonske mere usmerene na proizvođače koji ne samo da su najmanji šraf u mašineriji organizovane proizvodnje i trgovine opojnim drogama, već i nemaju drugog načina da prehrane svoje porodice, očito ne daju rezultate – na svako uništeno polje maka ili kanabisa pojaviće se novo – veće, plodonosnije i skrovitije. Uostalom o neodrživosti ovakvog pristupa svedoče rastući profiti narko-mafije i permanentno opstajanje narko-država, finansiranih od prihoda sa tržišta koje se procenjuje na 400 milijardi dolara dok se na borbu protiv trgovine opijatima troši dodatnih 100 milijardi dolara. Poslednjih godina javljaju se predlozi o kontrolisanoj proizvodnji sirovina za opojne droge pa čak i o „ulaganju“ u otkup celokupne proizvodnje, primera radi, avganistanskog maka, no ovakav pristup problemu ne nudi odgovor na pitanje šta ako se „proizvodnja“ preseli u drugi deo Sveta (narko-mafija je ipak globalni fenomen). Možda ponajbolje rešenje nudi predlog za legalizaciju čime bi se problem upotrebe opojnih droga sa kriminalnog prebacio u zdravstveni sektor, zavisnici postali pacijenti i lečili, najvećim delom, sredstvima prikupljenim od poreza i akciza, dok bi se uzgajivači, maka, kanabisa ili koke, oslobodili „čeličnog zagrljaja“ organizovanih kriminalnih grupa.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Kash Gabrielle Torsello, Italijan, fotoreporter slobodnjak sa bazom u Londonu, nekada hrišćanin zapadnog obreda danas muhamedanac, navodno je otet pre par dana na jugu Avganistana iz autobusa kojim je putovao na zadatak. Par sati kasnije nazvao je lokalnu bolnicu, čiji rad pomaže italijanska humanitarna organizacija, i u razgovoru sa šefom obezbeđenja svet, u svoje i ime svojih otmičara, obavestio o zlehudoj sudbini koja ga je zadesila. Naime, u zamenu za Torsello-a otmičari traže lik, delo i telo jednog drugog apostate, nekada muslimana danas hrišćanina zapadnog obreda sa stalnim prebivalištem u Italiji, afganistanca koji je pre 16 godina promenio veru a kasnije proglašen mentalno nepodobnim da mu bude suđeno za takvo svetogrđe. Sećate se? Reč je o Abdul Rahman-u, čoveku o kome je na ovom blogu već objavljeno par zapisa.

Prema navodima Torsello-vog saputnika, Gholam Mohammad-a, otmicu su izvela petorica naoružanih, kako su se kasnije na poziv Torsello-vih kolega predstavili, Talibana. Zanimljivo je da se zvanični predstavnik Talibana, koga je ovim povodom kontaktirala agencija Reuters, ogradio od čina otmice i otmičare nazvao „najobičnijim razbojnicima“ što prave motive i povod organizaciji otmice verovatno stavlja u sasvim drugačiji kontekst …

Dopuna (3/11/2006) – Gabrielle Torsello je juče oslobođen. Par dana nakon što su „zvanični“ predstavnici Talibanskog pokreta ponovili zahtev otmičarima da oslobode Torsell-a ovaj je iz zatočeništva pušten na slobodu i ostavljen na putu za Kandahar.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

U pravom malom ratu, sudeći po arsenalu koji je korišćen, koji je uskoro usledio kada su pristalice Shakir-a napale kuću Bacha Khan-a, sledbenika Rehman-a, na bojištu su, u dva navrata, ostala 24 mrtva (koga baš zanima – Rehman-ovih 19 i Shakir-ovih 5) i 14 povređenih. Uz dogovor sa lokalnim plemenskim savetima (Jirga) vlasti su zatražile da pripadnici Shakir-ove milicije polože oružje i povuku se iz regiona ili će uslediti „odlučna akcija“.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Iako proglašen za mentalno nesposobnog da bi mu bilo suđeno za apostasiju, Abdul Rahman je bio dovoljno priseban da brže bolje prihvati azil koji mu je ponudila država Italija.

Nakon što ga je u ponedeljak pustilo iz zatvora koliko sinoć je „doputovao“ u Italiju. Nekako u isto vreme kada je i nedavno izabrani avganistanski Parlament, nakon celodnevne rasprave, zatražio da Abdul Rahman ostane u Avganistanu dok se parlamentarcima ne „objasni“ ko, kako i zašto je Rahmana proglasio mentalno nesposobnim. Brojni poslanici iskoristili su raspravu u Parlamentu da, kao vid mešanja u unutrašnje poslove Avganistana, osude sve one zemlje koje su Abdul Rahmanu ponudile azil zbog „navodnog“ progona na verskoj osnovi.

Nadam se da će se Abdul Rahman brzo privići na život u novoj sredini, naročito ako nađe sličnost između Rimskih ruina (na slici) i onih novijeg datuma iz Avganistana.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Nakon što je suđenje zbog apostasije Abdul Rahmanu izazvalo buru negodovanja u zemljama koje pomažu „instalaciju“ demokratije u islamskoj republici Avganistan Sud u Kabulu prihvatio je najavljeno kompromisno rešenje. Naime, u ponedeljak Abdul Rahman je pušten iz pritvora uz konsenzus sopstvene porodice koja ga je prijavila, Suda i državnog tužioca da se radi o osobi mentalno nepodesnoj za suđenje. Zbog pretnji koje su mu upućene poslednjih dana, kao i zbog javnih demonstarcija protivu njega na severu Avganistana, Abdul Rahman zatražio je od predstavnika Ujedinjenih Nacija u Avganistanu da mu obezbede azil u nekoj od zainteresovanih zemalja „slobodnog“ sveta. Suđenje koje u potpunosti odražava namernu dvosmislenost Ustava „novog“ Avganistana privedeno je kraju na „opšte zadovoljstvo“ zainteresovanih strana. Institucije Afganistana pokazale su samilost prema „nižnjima duhom“, zapadni lideri odbranili ljudska prava, Abdul Rahman sačuvao živu glavu iako verovatno nikada više neće moći da bude sa svojom decom koja su sada i zvanično vlasništvo njegove „bivše“ porodice.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Dok Abdul Rahman još uvek očekuje presudu Suda u Kabulu jer se usudio da iz Islama pređe u Hrišćanstvo javno mnjenje, kako u Avganistanu tako i širom Sveta, pokazuje veliko interesovanje za njegov slučaj. Naravno povećano interesovanje za nije uvek i „dobronamerno“. Tako, recimo, većina onih koji žive u Avganistanu smatraju prirodnim da Abdul Rahman bude osuđen na smrt jer se usudio da učini nezamislivo – da i pored pripadnosti „najvernijoj i najboljoj“ veri poveruje u Sveto Trojstvo. S’ druge strane brojni političari, posebno onih zemalja koje su 2001. godine donele „demokratiju“ u talibanski Avganistan, našli su za shodno da preko Predsednika Avganistana, Hamida Karzaia, upute poruku da se verske slobode i osećanja moraju poštovati na svim stranama. Na žalost, iako je za danas zakazana i specijalna sednica Vlade povodom ovog suđenja, prema rečima Predsednika Karzaia i drugih zvaničnika Vlade – sudstvo je i u Avganistanu nezavisno od izvršne vlasti. Bezizlaznosti situacije doprinosi i činjenica da sudstvom Avganistana još uvek dominiraju verski konzervativci, te da i sam Ustav Avganistana s’ jedne strane garantuje ljudska prava i slobode, naravno, dok se ista ne kose sa šerijatskim pravom (sic!). Poslednji pokušaj da se iz ovog „nečasnog“ procesa svi izvuku sa najmanjom mogućom štetom načinjen je krajem protekle nedelje. Sudija je postavio pitanje mentalnog zdravlja okrivljenog sa čim se složio i tužilac izražavajući sumnju da je Abdul Rahman mentalno sposoban da „razume“ zašta je okrivljen. Ukoliko se sudija i tužilac „slože“ oko poremećenog mentalnog stanja okrivljenog izlaz bi se mogao naći u činjenici da se šerijatsko pravo ne primenjuje na „klonule duhom“. Abdula Rahmana, koji je pred sudom izjavio da je spreman da „postrada“ za svoju novu veru, u tom slučaju niko neće saslušati. Ipak radi se o ugroženom ponosu brojnih „zainteresovanih“ strana …

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Abdul Rahman (41), podanik islamske republike Avganistan odlučio se pre 16 godina da pređe iz Islama u Hrišćanstvo dok je u Pakistanu, kao medicinski radnik, pomagao izbeglicama iz svoje zemlje u okviru jedne od brojnih hrišćanskih organizacija. Prošlog meseca porodica, koja ga se odrekla i sa kojom je u sukobu oko starateljstva nad svoje dvoje dece, ga je prijavila vlastima u Kabulu kao konvertita. Abdul Rahman je uhapšen i izveden pred sud. Priznao je svoje „nedelo“ i odbio „velikodušnu“ ponudu tužioca Abdula Wasi-a da se u zamenu za izbegavanje smrtne kazne „povrati“ na Islam. Sudija u procesu, a ne zaboravite da se radi o islamskoj republici u kojoj pravdu dele verski zvaničnici, „nedelo“ Abdul Rahman-a opisao je kao napad na Islam. Konačna presuda još nije doneta ali u skladu sa konzervativnim tumačenjem šerijatskog prava, na komepočiva Ustav Avganistana, izgledno je da neće biti povoljna po okrivljenog.

Nakon „gužve“ oko objavljivanja karikatura Proroka Muhameda, sveprisutnog poziva na versku toleranciju i uzajamno uvažavanje svačijih verskih sloboda i prava čini se da poruka ovog slučaja iz Avganistana ne ide u prilog „odbrani“ Islama. Ako, s’ pravom (mada ne i opravdano), tumači Kurana mogu tražiti da se „kazne“ oni koji „ismevaju“ Proroka i da se zaštite verska ubeđenja „milijardu“ Muslimana, šta im onda daje za pravo da oduzmu život nekome ko se dobrovoljno odrekao Islama. Kako sada braniti stav da je Islam „religija mira i ljubavi“ ako je ista ta religija prihvata kao normu ubistvo onih koji ne žele da je prihvate iz ovih ili onih razloga, ako se javno prihvata da je pitanje islamske vere stvar ucene oko toga hoćete li nekome „dosuditi“ život ili smrt?

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Evo nove globalne priče koja se razvija oko statusa i sudbine 520 zatvorenika, većinom iz Avganistana, koji su bez ikakve formalne optužbe više od 4 godine zatvoreni u američkom zatvoru Guantanamo na Kubi (paradoks sic!).

Ukratko, Komisija za ljudska prava Ujedinjenih Nacija (sastavljena od 5 eksperata iz oblasti koji dolaze sa svih kontinenata) juče je u Njujorku objavila svoj izveštaj (PDF, 337 kb) u kome osuđuju „politiku“ Sjedinjenih američkih Država prema zatvorenicima u Guantanamu. U izveštaju se traži da se zatvor zatvori a zatvorenici ili formalno optuže ili puste na slobodu. Američka administracija reagovala je danas odbijajući optužbe iz izveštaja i nespretno reagujući kontraoptužbama na račun članova Komisije UN. Naime administracija američkog Predsednika Buša tvrdi da se radi o Komisiji čiji su članovi i zemlje sa veoma „diskutabilnim“ dostignućima u oblasti ljudskih prava (ne zaboravite Komisiju čine individue – eksperti u ovoj oblasti) te da su SAD već ranije „ljubazno“ dopustile članovima Komisije da posete zatvor u Guantanamu (zaboravljajući da pomenu da im nije bio dozvoljen bilo kakav kontakt sa zatvorenicima), posredno Komisija je optužena da je izdala Izveštaj pod uticajem (svesnim ili nesvesnim) „propagande“ Al-Kaide, te da se ipak radi o „opasnim“ teroristima (iako im krivica nikada nije dokazana na sudu, sic!) na koje se Povelje o ljudskim pravima „ne mogu primeniti“.

Bilo kako bilo pred nama su zanimljive nedelje u kojima će, pre svega, Amerika morati da se suoči sa sopstvenom nekonzistentnom politikom u oblasti ljudskih prava ukoliko i dalje želi da zadrži imidž „lidera slobodnog Sveta“.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

… ipak ima nekih sličnosti između Avganistana i Srbije. Recimo ova frka oko Bogoljuba i gomila gluposti koja se valja medijskim nebom Srbije u vezi s’ tim – sve je moguće „progutati“ u društvima koja su dubokim jazom odeljena od Sveta u kome su „osuđena“ da egzistiraju. Jučerašnja izjava Vladete Jankovića, vrlog savetnika dragog nam Premijera, podsetila me je na jednu raspravu vođenu u Avganistanu oko budućnosti te zemlje. Naime na pitanje kako ja vidim Afganistan i njegovu budućnost odgovor je ukratko bio – SJEBAN DO JAJA – dobro de, ne baš tim rečima, na engleskom je to teže reći ipak je to jedan fini svetski jezik.

Uglavnom poenta mog odgovora bila je da nakon 3 decenije sukoba i ratova Avganistan mora da krene praktično iz početka sa obnovom društva, edukacijom prvo nastavnika pa zatim učenika, da iskoristi svoj geostrateški položaj (smešteni gotovo na tromeđi Kine, Indije i Irana) i proba da povrati ulogu trgovačke stanice na „Putu svile“. Praktično pošto su iz talibanskog mraka izmileli tek pre par godina Avganistanci su propustili da se uključe u podelu rada u Aziji, nemaju stručnu radnu snagu, nemaju obrazovni sistem koji bi im pružio bilo kakvu nadu u budućnost, nemaju infrastrukturu, nemaju prirodnih bogatstava poput nafte i gasa, nemaju gotovo ništa osim priče. Suprotstavljen mi je stav o prebogatim nalazištima retkih minerala u Avganistanu koja dosad niko nije eksploatisao, o svetloj budućnosti koja „samo što nije“ izmilela iz dubine te opustošene zemlje. Na kontrapitanje „koji minerali?“ – „minerali!“, na kontrapitanje „koji rudari, odakle školovani geolozi?“ – „nemamo pojma, al’ imamo prebogata nalazišta minerala i tačka!!!“, aferim tačka.

Tako i vrli savetnik, Austrija, zemlja koja sada predsedava Evropskom Unijom, šalje Vladi, čijeg Premijera „šjetuje“, protestnu notu, a savetnik jedino što može da smisli to je – „ma mi smo njima rekli da mož’ da bidne al’ ne mora da znači još onomad kad su bili tu“. Ajde što ga je smislio, nego će krajem meseca još i biti plaćen za to. I što ga je smislio nego se još ministri Bubalo i Dinkić ubiše objašnjavajući kako je njihova očigledno politička „čarka“ sa Bogijem potpuno u skladu sa Zakonom i pravom, naravno, kako domaćim tako i međunarodnim. I sve to busanje u grudi i sav taj rad za praznike, kao u dobra stara Slobina vremena, nije usmeren na izglađivanje spora sa zemljom koja do Juna predsedava Evropskom Unijom, daleko bilo. Pa zar se i sam Patrijarh u Božićnoj poslanici nije cinično osvrnuo na „evropske perspektive i pregovaračke procese“ koji nisu po naški „blagosloveni“. Svo to busanje u grudi i cela predstava svodi se na isti odgovor iz Avganistana – „nemamo pojma, ali TAKO JE I TAČKA!“ BRE!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

… ksss …. kssss …. tu sam, sutra Dubai, prekosutra, Inshallah, Srbija. Dok sam u putu uživajte u pogledu na jezero Bandi Qargha inače na par kilometara od Kabula.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora